Dnevnik Misli

Dugo sam se borila sa strahovima. Nisam znala kako da se nosim sa njima, zamrzavali su me i moja odbrana je bila da bežim od njih. Konačno sam razumela kako to strah utiče na naše telo i um.  Da, strah nas zamrzne, više ne vidimo svet onakvim kakav zapravo jeste. Jedino što želimo jeste da prestane, pa tako se i mi povučemo i sve to bude super do nekog sledećeg trenutka kada se ponovo nađete pred nekom teškom odlukom ili situacijom i gle, eto ga ponovo strah. Znači, nije nestao, idalje je tu.  Zašto nam se javljaju strahovi? Evo nekog mog mišljenja. Za sve što smo ikada proživeli vezali smo određenu emociju. Svaki put kada se susretnemo sa nečim sličnim, aktiviraćemo tu istu emociju, što se taj proces više dešava, to postaje ukorenjeniji. Tako kada nam se desi nešto loše, mi vežemo osećanje, sledeći put se desi nešto slično, mi opet proživimo to osećanje i tako dodjemo do momenta gde nam iracionalne stvari donose ogroman strah jer ne želimo ponovo da proživimo negativna osećan...

    Krivica je postala česta pojava u svetu. Kriviti druge za svoj neuspeh je mnogo lakše, zar ne? Navikli smo da krivimo vreme, dan, šefa, partnera... možemo tako u nedogled.    Onog momenta kada shvatimo da nisu SAMO oni krivi, tada dolazi mir. Ne možemo ceo život kriviti druge, tako ne možemo da napredujemo. Kriviti druge je zavaravati sebe. Bude nam lakše, ali da li nam bude i bolje?    Znam da je strašno prihvatiti “krivicu” za sve u svom životu. Ali, to nije krivica, to je odgovornost. Nekome će proraditi ego i reći će da on nikad nije kriv, već su drugi krivi jer su takvi i takvi... To nije tačno i što pre to prihvatite, pre ćete doći do sreće.    Drugi ljudi svakako imaju uticaja na naš život, ali mi smo ti koji odlučujemo o njemu.    Prihvatite da grešite, svi grešimo, i to je u redu. Prihvatite da ste odgovorni za svoj život, da od Vas zavisi da li ćete danas ustati ranije i imati vremena za sve ili ćete da krivite hladno vreme...