Dnevnik Misli

Photo by  Serkan Göktay  from  Pexels Znate one situacije kada više ne možete dalje. Tonete na dno, a kao da nema nikoga da Vam pomogne. Pitate se, gde su svi oni kojima ste Vi pomogli? Zašto Vama sad niko ne pomaže?  Prestanite da gradite drugima kuću pre nego što ste završili svoju. Prestanite da dajete sve svoje vreme drugima, bez da ga izdvojite i za sebe.  Lepo je pomagati drugima i to je neophodno da bi ste se duhovno razvijali, ali mislite i na sebe. Gradite svoju sigurnost i svoju ličnost. Pomažite i sebi.  Ako stalno pomažemo drugima bez da gledamo sebe, gubimo ono ko smo mi, a u isto vreme očekujemo da će svi ti ljudi biti tu za nas kada nama bude potrebno. Pa, možda neće baš svi. Budite svesni da nemamo svi iste vrednosti. To što je Vama preči neko drugi, ne znači da i ta osoba tako razmišlja i da su to i njene vrednosti.  Budite jaki za sebe jer niko drugi to neće biti umesto Vas.  Naučite da sami bijete svoje bitke, jer nikad ne znate...

Dugo sam se borila sa strahovima. Nisam znala kako da se nosim sa njima, zamrzavali su me i moja odbrana je bila da bežim od njih. Konačno sam razumela kako to strah utiče na naše telo i um.  Da, strah nas zamrzne, više ne vidimo svet onakvim kakav zapravo jeste. Jedino što želimo jeste da prestane, pa tako se i mi povučemo i sve to bude super do nekog sledećeg trenutka kada se ponovo nađete pred nekom teškom odlukom ili situacijom i gle, eto ga ponovo strah. Znači, nije nestao, idalje je tu.  Zašto nam se javljaju strahovi? Evo nekog mog mišljenja. Za sve što smo ikada proživeli vezali smo određenu emociju. Svaki put kada se susretnemo sa nečim sličnim, aktiviraćemo tu istu emociju, što se taj proces više dešava, to postaje ukorenjeniji. Tako kada nam se desi nešto loše, mi vežemo osećanje, sledeći put se desi nešto slično, mi opet proživimo to osećanje i tako dodjemo do momenta gde nam iracionalne stvari donose ogroman strah jer ne želimo ponovo da proživimo negativna osećan...

    Krivica je postala česta pojava u svetu. Kriviti druge za svoj neuspeh je mnogo lakše, zar ne? Navikli smo da krivimo vreme, dan, šefa, partnera... možemo tako u nedogled.    Onog momenta kada shvatimo da nisu SAMO oni krivi, tada dolazi mir. Ne možemo ceo život kriviti druge, tako ne možemo da napredujemo. Kriviti druge je zavaravati sebe. Bude nam lakše, ali da li nam bude i bolje?    Znam da je strašno prihvatiti “krivicu” za sve u svom životu. Ali, to nije krivica, to je odgovornost. Nekome će proraditi ego i reći će da on nikad nije kriv, već su drugi krivi jer su takvi i takvi... To nije tačno i što pre to prihvatite, pre ćete doći do sreće.    Drugi ljudi svakako imaju uticaja na naš život, ali mi smo ti koji odlučujemo o njemu.    Prihvatite da grešite, svi grešimo, i to je u redu. Prihvatite da ste odgovorni za svoj život, da od Vas zavisi da li ćete danas ustati ranije i imati vremena za sve ili ćete da krivite hladno vreme...